10
( Како изгледа кад се на концерту скупа нађу врхунски мајстори музике- па се захтева да се Гојин концерт понови)
Маестру заправо припада кларинет и предност на овом концерту (ради се о магистру Горану Гојевићу из Панчева), а виолина припада јединој госпођици међу 17 мушкараца у оркестру (ради се о младој виолинисткињи Исидори Куновац из Киченера). Исидора је за свега неколико месеци разлике ове године стигла да пређе позамашан број километара од позорнице при додели диплома о завршеној Музичкој академији Вилфрид Лорије Универзитета у Ватерлу, преко Банског Двора у Банјалуци, где је иза леђа градоначелника Драшка Станивуковића ”вирила” као члан Бањалучког симфонијског оркестра па до сцене у чувеном друштву ”Опленац” у Мисисаги као члан оркестра реномираног магистра кларинета Горана Гојевића. Била је једини женски члан оркестра који је публици хтео да дочара како је све Гојевић разрадио и дотерао музику нашег непревазиђеног аса кларинета Бокија Милошевића.
Било је то заправо вече магистра Гоје, Горана Гојевића из Панчева, школованог и у Београду и у Новом Саду и у Торонту где се он још више усавршавао учећи друге. Ипак човек се учи док је жив. Исидора је била посебна, једина госпођица, млада уметница на виолини, и то број 1 Прва виолина у описаном оркестру. Вече јесте било Гојино, али и Исидорино. Тек што је завршила академију, постала је члан четири симфонијска оркестра и две камерне групе у региону Киченера, Кембриџа и Ватерлоа. Наступајући и са симфонијским оркестрима у Бањалуци и Новом Саду почела је да прераста у правог интернационалног мајстора виолине.
Концерт у Мисисаги је водио Иван Радовановић Ванила, легенда на хармоници а гости су им били тенор Борис Ћосић из Виндзора који је мајсторски интерпретирао два српска евергрина ”Ја те волим” Леа Матеса и ”Обриши сузе драга” Слободана Бобе Стефановића, те виолиниста Тасе Стојаноски са ”Свиленим концем” и ”Хора Стакато”. Уз све њих утисак о квалитету допуњавали су градитељи фолклорне легенде Опленца Саша Богуновић уметнички директор и Милош Мутапчић који је био са својим братом Миланом из Батајице суаутор видео- мегапројекта ”Ово је Србија” а у овом оркестру био је други хармоникаш. Листи можемо додати и све остале из Ванилиног оркестра: Александра Гајића и Михајла Мирковића на виолини, Драгана Обрадовића на гитари, Небојшу Ђекића на бас-гитари, Синишу Миливојевића бубњеви и Светлана Милошевића контрабас. Захвалност је исказана и госпођи Драгани Вараклић која је директор ”Опленца” и власник зграде у којој се друштво и концерт – сала налазе.
Сви до једног еманциповани и знани музичари, мајстори свог посла очарали су публику и музиком помирили чак и Русе и Украјинце.
Коначни утисак био је да је овај концерт толико успео да се одмах почело размишљати о његовом понављању у истом саставу, са репертоаром истим или сличним, на овом или неком другом месту. Али Исидора је такође још нешто научила, а то је да жели и даље да се стручно усавршава, и са родитељима је одлучила да продужи са студијем камерне музике у Ватерлу.
Пре концерта у Мисисаги Исидору је публика могла да види у серији наступа: Киченер, Ватерло Хамилтон, Кембриџ, Гвелф, Торонто, Париз…Толико ствари је одједном почело да се дешава, постала је веома тражени уметник на виолини, почели су да долазе на њене концерте не само да је чују него и да је ангажују трајније за поједине музичке куће. Може се рећи да је започела да живи и од музике, а не само за музику.
Горан Гојевић, који је у своје време основао и музичку школу “Гоја” такође је имао своје аранжмане докторске музике. Посебно сада када је наступио са Народним оркестром Торонта који је назван НОТА и који га је изванредно пратио. С Нотом је вероватно успешније реализовао стилове великог мајстора на кларинету, Бокија Милошевића, и био још сличнији свом иодолу. Изводио је Милошевићеве ”Танино оро”, ”Чуново оро” и за крај ”Влашку олују”. Измамио је силне аплаузе. Толико је инспиративан податак да наши најбољи музичари, стручњаци без мане и грешке увек настоје да се покажу и докажу извођењем наше народне музике која је толико пуна душе. Д.М.
